Ako primetiš da tvoje dete brže zamara noge od vršnjaka, da ga bole leđa posle časa fizičkog ili da mu se cipele troše neravnomerno, verovatno se pitaš da li je to normalna faza rasta ili nešto što zahteva pažnju. Odgovor je jednostavan, čukljevi i skolioza kod dece ne nastaju preko noći, već se najave godinama pre nego što postanu vidljiv problem, a upravo je detinjstvo period kada se najlakše i najbrže koriguju. U ovom tekstu saznaćeš zašto se ovi deformiteti javljaju već u ranom uzrastu, koji su prvi znaci na koje treba obratiti pažnju i šta zaista pomaže da se razvoj deteta usmeri u zdravom pravcu.

Šta su čukljevi i skolioza kod dece?

Čukalj, stručno hallux valgus, jeste deformacija u predelu zgloba nožnog palca koja nastaje kada palac gubi svoj prirodni oslonac i počinje da se pomera ka ostalim prstima. Skolioza je bočno iskrivljenje kičmenog stuba, najčešće u grudnom ili slabinskom delu leđa, koje menja pravilan raspored težine tela.

Kod odraslih se ova dva stanja često posmatraju odvojeno, ali kod dece su duboko povezana. Stopalo je temelj na kome se gradi cela telesna statika. Čim se poremeti oslonac na tlo, telo traži novu ravnotežu, a to opterećenje najčešće preuzimaju kolena, kukovi i kičma. Zato dete sa ravnim stopalima ili početnim znacima čuklja mnogo lakše razvija i asimetriju u držanju leđa. Stručnjaci koji se bave dečjom posturom potvrđuju da je rizik od skolioze veći upravo kod dece sa ravnim stopalima koja su, uz to, fizički neaktivna.

Skolioza se retko javlja sama. U istu porodicu deformiteta držanja spadaju i kifoza (pogrbljenost u grudnom delu) i lordoza (preterana ugnutost u slabinskom delu), a kičmeni stub se u lekarskoj praksi procenjuje i preko takozvanog Cobbovog ugla, odnosno stepena krivine koji pokazuje koliko je zakrivljenje izraženo.

Zašto dolazi do deformiteta stopala i kičme kod najmlađih?

Deformiteti stopala i kičme kod dece retko imaju samo jedan uzrok. Obično je reč o kombinaciji nasleđa, obuće i savremenog, pretežno sedelačkog načina života.

Prvi svodovi stopala formiraju se onog trenutka kada dete prohoda, a potpuno se oblikuju tek u drugoj godini života. To znači da je dečije stopalo godinama „u izgradnji“ i izuzetno osetljivo na svaki spoljašnji pritisak, od tesne ili neelastične obuće, preko dugog stajanja i hodanja po tvrdoj, ravnoj podlozi, do nedovoljne fizičke aktivnosti koja bi ojačala sitne mišiće stopala. Genetska predispozicija takođe igra ulogu. Ako neko od roditelja ima ravna stopala ili čukljeve, veća je verovatnoća da će se sličan obrazac preneti i na dete.

Kada je reč o kičmi, situacija je slična. Sve više dece provodi sate sedeći, u školskoj klupi, za kompjuterom, pred telefonom, u položaju sa pogrbljenim leđima i glavom povijenom napred. Taj obrazac drži mišiće leđa u neravnomernom naprezanju, a kičma, koja je u fazi rasta, postepeno preuzima taj asimetričan položaj kao „normalan“. Zato je danas sve više dece koja se lekarima javljaju sa bolom u leđima usled skolioze već u ranom školskom uzrastu.

Kod skolioze je uzrast u kom se deformitet pojavi posebno važan. Lekari razlikuju infantilnu skoliozu (do treće godine), juvenilnu (od četvrte do dvanaeste, odnosno četrnaeste godine kod dečaka) i adolescentnu skoliozu, koja je najčešća i javlja se u periodu naglog rasta u pubertetu. U čak 80 odsto slučajeva reč je o takozvanoj idiopatskoj skoliozi, onoj kod koje tačan uzrok nije poznat, što dodatno naglašava koliko je važno redovno praćenje, jer se ne zna unapred koje će dete razviti deformitet. Kod čukljeva, uz gore navedene uzroke, dodatan faktor rizika kod dece predstavlja i prekomerna telesna težina, jer svaki višak kilograma povećava pritisak na već osetljiv prednji deo stopala.

Kada shvatimo da su deformiteti stopala i kičme kod dece posledica dugogodišnjeg opterećenja, ali i da veliki broj slučajeva skolioze nastaje bez jasnog spoljašnjeg uzroka, jasnije nam je i zašto je rano prepoznavanje, umesto čekanja da problem „sazri“, ključno za uspešnu korekciju.

Kako prepoznati rane znake deformiteta stopala i kičme?

Rani znaci deformiteta stopala i kičme kod dece često liče na bezazlene navike, pa ih roditelji lako previde.

Kod stopala, obrati pažnju na to da li se dete brzo umara pri hodu ili trčanju, da li se žali na bol u stopalima ili listovima posle fizičke aktivnosti, kao i na to kako se troše đonovi cipela. Neravnomerno trošenje, posebno sa unutrašnje strane, čest je znak ravnih stopala ili početnog čuklja. Vredi pogledati i stopalo dok dete stoji bosonogo: ako se unutrašnji svod potpuno oslanja na podlogu, to je signal da vredi obratiti pažnju.

Kod kičme, znaci su suptilniji. Neravnomerna visina ramena, jedna lopatica koja štrči više od druge, asimetrija u struku kada dete stoji uspravno ili žalbe na bol u leđima posle dužeg sedenja, sve su to indikatori vredni provere. Deci sa neotkrivenom ili nedovoljno tretiranom skoliozom pored bola u leđima često se javlja i poremećaj pažnje, a ponekad i otežano disanje, jer iskrivljena kičma menja i položaj grudnog koša.

Postoji i jednostavna provera koju možeš uraditi kod kuće, a koju lekari zovu Adamov test ili test pretklona: zamoli dete da se, sa ispruženim rukama i opuštenim kolenima, polako sagne napred kao da dodiruje prste na nogama. Dok posmatraš leđa iz te pozicije, proveri da li je jedna strana grudnog koša ili leđa vidljivo ispupčena u odnosu na drugu, odnosno da li se formira blaga „grba“ sa jedne strane kičme. Ovakva asimetrija u pretklonu jedan je od najpouzdanijih znakova strukturalne skolioze koji roditelji mogu primetiti i pre nego što dete oseti bilo kakav bol.

Ako primetiš i samo jedan od ovih znakova, to nije razlog za paniku, ali jeste razlog da situaciju proveriš kod stručnjaka pre nego što telo deteta „nauči“ pogrešan obrazac držanja.

Mit koji treba razbiti: „dete će to prerasti“

Verovatno si i sama/sam čula/čuo rečenicu „ravna stopala su normalna do pete-šeste godine, dete će to prerasti“ ili „malo je pogrbljen, ispraviće se kad poraste“. Ova uverenja su toliko raširena da retko ko ih preispituje.

Mit je nastao iz stvarne činjenice, kod male dece stopalo zaista deluje ravnije jer svodovi još nisu potpuno formirani, a deca u ranom uzrastu prirodno menjaju položaje tela dok grade mišićnu snagu. Problem nastaje kada se ta privremena faza pomeša sa stvarnim deformitetom koji se ne povlači sam od sebe, već se, ako se ne tretira, produbljuje kako dete raste i kako se povećava opterećenje na stopala i kičmu.

Naučna istina je da telo ne „prerasta“ strukturne promene u kostima, zglobovima i mišićima. Ono ih ili koriguje kroz ciljan rad, ili ih učvršćuje kroz svakodnevno ponavljanje pogrešnog obrasca. Upravo zato je period rasta istovremeno i najveća prilika i najveći rizik. Dečje telo je fleksibilnije i brže reaguje na korekciju nego telo odraslog čoveka, ali isto tako brzo usvaja i loš raspored težine ako se ništa ne preduzme.

Praktična poruka je jasna: posmatranje i strpljivo čekanje imaju smisla samo uz redovnu proveru kod stručnjaka, a ne kao zamena za nju.

Kako deformiteti utiču na dete danas i u budućnosti?

Deformiteti stopala i kičme retko ostaju izolovani problemi. Oni menjaju način na koji celo telo deteta nosi svoju težinu, i to se oseti odmah, ali i mnogo godina kasnije.

Danas se to najčešće manifestuje kroz brže zamaranje pri fizičkim aktivnostima, izbegavanje sporta, bol posle dužeg stajanja ili sedenja, kao i kroz nesigurnost u hodu koja može uticati na samopouzdanje deteta, posebno u periodu kada je vršnjačko poređenje izuzetno izraženo. Nerešena dečja skolioza, kako smo videli, nosi sa sobom i poremećaj pažnje i probleme sa disanjem, što se direktno odražava na uspeh u školi i na opštu vitalnost.

Dugoročno, nekorigovani deformiteti iz detinjstva postaju temelj za probleme u odraslom dobu: hronične bolove u leđima, kukovima i kolenima, izraženije čukljeve, degenerativne promene na kičmi koje se inače vezuju za stariju životnu dob, ali koje sve češće pogađaju i mlađe generacije upravo zato što je koren problema ostao neotkriven u detinjstvu.

Zato prevencija u ranom uzrastu nije samo estetsko ili trenutno pitanje, ona je ulaganje u to kako će se tvoje dete kretati, sedeti i osećati u telu narednih pedeset godina.

Šta pomaže u prevenciji i korekciji?

Dobra vest je da dečje telo, upravo zbog svoje fleksibilnosti u fazi rasta, izuzetno dobro reaguje na pravovremenu i doslednu intervenciju. Evo šta zaista pravi razliku.

Redovni pregledi stopala i držanja

Pregled stopala i kičme ne mora da čeka da se pojavi bol. Najbolje je da postane deo redovne brige o detetu, slično kao stomatološki pregledi. Stručnjak proverava oblik stopala u opterećenom i neopterećenom položaju, simetriju ramena i karlice, kao i način na koji dete hoda. Ovakav pregled jednom ili dva puta godišnje omogućava da se svaka promena uoči čim se pojavi, dok je korekcija još laka i brza.

Korektivne vežbe i pravilna obuća

Korektivna medicinska gimnastika, odnosno kineziterapija, direktno jača kratke mišiće stopala i mišiće koji drže kičmu u pravilnom položaju, te je kod dece izuzetno delotvorna jer prati prirodni proces rasta umesto da mu se suprotstavlja. Uz vežbe, ključna je i obuća. Đon dečje cipele mora biti mekan i savitljiv, jer kruti đon ograničava prirodno kretanje sitnih mišića stopala i doprinosi njihovom slabljenju. Bosonogo hodanje po travi, pesku ili neravnoj podlozi, kad god je to moguće, dodatno podstiče razvoj svodova stopala. Kod izraženijih ravnih stopala, individualno rađeni korektivni ulošci mogu dodatno rasteretiti stopalo dok mišići ne ojačaju dovoljno da samostalno drže svod.

Neinvazivne terapije (Bowen tehnika i refleksologija)

Kod već uočenih deformiteta, neinvazivne terapije poput Bowen tehnike i medicinske refleksologije rade na tome da telo samo koriguje svoj oslonac i držanje, umesto da se problem samo maskira. Ove tehnike su bezbedne za decu svih uzrasta, ne izazivaju bol i deluju istovremeno na stopalo, karlicu i kičmu, jer ih tretiraju kao jedinstven sistem, a ne kao odvojene delove tela.

Kada se pregled, vežbe, pravilna obuća i ciljana terapija kombinuju, telo dobija sve što mu je potrebno da samo ispravi obrazac koji je krenuo u pogrešnom smeru.

Kada potražiti stručnu pomoć?

Nije potrebno čekati da dete oseti bol da bi se javilo stručnjaku. Naprotiv, bol je često poslednji, a ne prvi signal da nešto nije u redu.

Vredi zakazati pregled ako primetiš neravnomerno trošenje cipela, čest umor u nogama, izbegavanje trčanja i skakanja, žalbe na bol u leđima ili stopalima posle školskog dana, asimetriju ramena ili struka, kao i ako u porodici postoji istorija ravnih stopala, čukljeva ili skolioze. Isto tako, svaki nagli „skok“ u visini deteta dobar je trenutak za proveru držanja, jer se telo tada brzo menja i lakše gubi ravnotežu u statici.

Ovde veliku ulogu mogu odigrati i institucije koje dete svakodnevno viđa van kuće. Vaspitači u vrtiću i nastavnici u školi često prvi primete promenu u hodu ili držanju, a redovni sistematski pregledi u domovima zdravlja upravo su mesto gde se kod dece školskog uzrasta najčešće prvi put posumnja na skoliozu. Ne treba čekati isključivo taj termin. Ako primetiš znake ranije, možeš se obratiti i fizijatru ili drugom stručnjaku za dečju posturu, a po potrebi će biti predložen i rendgenski snimak kako bi se tačno utvrdio stepen krivine.

Važno je i da se kontrole ne prekidaju čim se dobije nekoliko urednih nalaza zaredom, upravo je to najčešća greška roditelja. Kičma raste najbrže u pubertetu, a to je i period kada skolioza, ako postoji, najbrže napreduje, ponekad i do jednog stepena mesečno. Zato praćenje treba da bude kontinuirano sve do završetka rasta, a ne da se prekine posle prvog perioda mirovanja. Ako krivina, uprkos vežbama, ipak postane izraženija, lekar može predložiti i nošenje ortopedskog midera, odnosno korseta, koji usporava dalje napredovanje deformiteta i po pravilu prethodi operativnom lečenju, koje se kod dece, zahvaljujući ranom otkrivanju, primenjuje mnogo ređe nego kod odraslih.

Rana provera ne znači da će odmah biti potreban intenzivan tretman. Najčešće znači da će biti dovoljno nekoliko jednostavnih koraka da se razvoj vrati u zdrav tok.

Kako Alvita plus pomaže deci sa čukljevima i skoliozom?

U centru Alvita plus, deformiteti stopala i kičme kod dece se ne posmatraju kao dva odvojena problema, već kao jedna celina, jer je upravo tako telo i strukturirano. Aleksandra Maksimović, doktor nauka u oblasti fascije i biomehanike, dugi niz godina razvija autorski, neinvazivan pristup koji kombinuje refleksologiju, akupresuru i Bowen tehniku kako bi se otklonio uzrok, a ne samo simptom deformiteta.

Kod dece se tretman prilagođava uzrastu i stepenu problema, od korektivnih vežbi koje jačaju mišiće stopala i leđa, preko nežnih Bowen tretmana koji podstiču telo da samo koriguje svoju statiku, do saveta o obući i svakodnevnim navikama koje roditelji mogu primeniti kod kuće. Bowen tehnika nema kontraindikacija i pogodna je za sve uzraste, uključujući i najmlađu decu, jer ne zahteva snagu terapeuta niti izaziva neprijatnost. Radi se o nežnim pokretima koji telu daju impuls da samo pokrene proces ispravljanja.

Nije reč o zameni za lekarski pregled, već o podršci koja telu deteta pomaže da iskoristi svoju prirodnu sposobnost da se u fazi rasta samo koriguje.