O strahu

Odrastamo sa strahom. Od trenutka kad dodjemo na ovaj svet, strah nas oblikuje, utiče na naš odnos sa bliskim i drugim ljudima, oblikuje naše ponašanje, deo je procesa učenja. Ima strahova koji su kodirani u našim genima, ima strahova koji su stečeni. Strah od izmicanja podloge, strah od jakih zvukova, strah od mraka, strah od nepoznatih osoba, od ostavljanja, strah od čudovišta, od zmija, od visine i padanja, strah od neuspeha, strah od samoće, strah od straha…. Listu možemo nastavljati, svako od nas sigurno ima bar jedno iskustvo straha koje može pridodati…

Strah je važan deo razvoja. Taj osećaj nas čuva da ne uđemo u opasne situacije. Predstavlja unutrašnji alarm da nešto nije uredu, i vodi nas dalje od izvora straha. Potrebno je da naučimo da osluškujemo taj deo koji diže uzbunu i da pravilno tumačimo ovaj signal. Jer, sa  druge strane, strah može postati ogromna prepreka i blokirati nas u nekim ili čak svim domenima života.

Ima ljudi koji kažu da ne osećaju strah. Ima ljudi koji žive na “ivici”, i deluje kao da se hrane tim uzbuđenjem dok izazivaju život ili smrt – voze brzo, skaču sa visokih litica, surfuju, bave se planinskim biciklizmom, snowborduju….

Sa stanovišta čula, govorimo o hiporeagibilnosti i traženju senzacija – kod ovih osoba prag osetljivosti u nekim čulnim sistemima je toliko visok da je potrebna snažna stimulacija da bi se dostigao i čulo aktiviralo, a tu stimulaciju dobijaju kroz bavljenje ekstremnim sportovima. Jer možda jedino tada imaju osećaj onog uzbuđenja koje je život.

Iz perspektive geštalt psihoterapije, anksioznost, kao oblik straha, javlja se kada uzbuđenje koje je podloga i gorivo naših akcija biva prekinuto, kada zaustavimo pokret koji vodi ka spolja (ka nekom aspektu polja u vezi sa zadovoljenjem potrebe, a to može biti i druga osoba, ili uključivati druge ljude). U nekim slučajevima postoji svest o potrebi i manje više svesno potiskivanje prave potrebe i time prekidanje pokreta, ali često nismo ni svesni značenja uzbuđenja koje se javlja. Postoji uzbuđenje koje tumačimo kao “opasno” – što može biti rezultat introjekta (uverenja iz okoline koje smo “progutali” – osećanja te mogu odvesti u nepoželjne  situacije; kontrola je najvažnija veština i sl..). Uzbuđenje koje se nije razvilo i povelo nas kroz ceo put ciklusa kontakta postaje anksioznost.. Možemo ovde govoriti o strahu od kontakta, sa sobom, sa drugima…- to može biti strah da budem viđena, čak i strah da i sama vidim neke delove sebe. I ima uvek veze sa zaustavljanjem rasta – u tome nema kretanja napred, nema razvoja…Potrebna je podrška, (psihoterapeuta) kako bi se proces preusmerio ka rastu.

Na početku mog susreta sa psihoterapijom, u ulozi klijenta a zatim i kao student, mislila sam da je cilj ne osećati anksioznost. Laknulo mi je kada sam shvatila da nije tako. Jer nemoguće je ne osećati je, ona mi daje važne informacije, o meni, o svetu. Mogu joj zahvaliti što me štiti, ali isto tako, naučiti da je umirim, tu buru u meni, i da hrabro iskoračim. To znači proširiti se.. Ako je strah zatvaranje, sakupljanje, sužavanje, suprotan pokret bi bio otvaranje, podizanje i proširivanje pogleda, a time i suočavanje sa svime onim što je oko mene. Ponekada samo uključivanje realnosti doprinosi da se strah smanji. Prava informacija, “percepcija umesto projekcije”. Nešto drugačije je kada se radi o traumatskim iskustvima koja su duboko utisnula strah. Potrebno je vreme, strpljenje, ljubav da se ovaj strah isceli. Ljudski kontakt je ključ. Ali je i tu neophodno otvaranje srca i rizikovanje…i prihvatanje.

Strah ima kognitvnu, emocionalnu, i fiziološku komponentu. Važno je prepoznati sve tri, i na sva tri nivoa delovati – osvestiti misli – bdeti nad mislima; umiriti emocije…Nije uvek jasno da li prvo nastane fiziološka reakcija (lupanje srca, kratak dah, znojenje) koji povratno izazove osećaj straha (da će mi se nešto strašno desiti – da ću poludeti, ili umreti) – što se dešava u okviru paničnih napada. Često situacije kojima ne možemo upravljati postaju okidači za pojavu paničnih napada.

U nekim istraživanjima ističe se potreba da se napravi razlika između ideje i stvarnog iskustva straha.

I životinje pokazuju reakcije straha – ne znamo da li osećaju strah, jer o njemu zaključujemo samo iz ponašanja kao reakcije na određene stimulus sistuacije. Osećaj straha je subjektivni doživljaj, neki autori ga smatraju isključvio psihološkim konstruktom.

U pokušaju da se otkriju neurološke strukture koje se nalaze u osnovi straha, istraživanja koja su rađena ne daju jednoznačne rezultate – iako se osećanje straha kod ljudi najviše povezuje sa amigdalom, ona nije isključivo vezana za strah, već se aktivira i u slučaju drugih, neprijatnih i prijatnih osećanja. Isto tako, MR pokazuje da se i drugi regioni u mozgu aktiviraju u stanjima straha, ali razlike u nalazima ne dozvoljavaju konačne zaključke.

Anksiozni, izbegavajući poremećaj ličnosti, panični napadi, paranoidni poremećaj ličnosti, zavisni poremećaj ličnosti, razne fobije – sves su to nazivi različitih dijagnostičkih kategorija u kojima dominira osećanje straha i nesigurnosti. ..Zamislimo osobu koja je zatvorena u ograničeni krug aktivnosti, najbolje joj je kada je kod kuće, svaki izlazak napolje je stres, a naročito kada treba da uđe u komunikaciju sa drugim ljudima, ili kada je čeka nova situacija. Crne misli i katastrofilčne fantazije nagrnu u njen um, obuzmu je strahovi koji izazovu vrlo negativne fizičke manifestacije. Ovo dodatno pojača strahove, i blokira je u svakom aspektu funkcionisanja. I živi u tom krugu, gde je svaki korak koji nije praćen vojskom strahova pobeda, ali zatim ponovo dođe onaj dan kada sve padne na dno, beznadežni osećaj.. I diše tek toliko da preživi, samo da se ništa ne pokrene i podigne talog i zavrti novi krug očaja…I sve što se oko nje dešava dobija svoje značenje u skladu sa pogledom straha koji svuda vidi povoda za strah…I kako s tim? Šta joj mogu reći, uraditi, da je povučem gore?

Ovde je ključno moje stajanje sa njom, pored nje, gledanje u sav taj užas, prepoznavanje mesta na kome se  nalazi. Ostajem svoja, u svojoj ulozi, na svom mestu, ali tu sam.. Vidim te. Vidim da je teško… Gledam je kao što majka gleda svoje malo dete i kaže mu: Tu sam..ne brini, sve će biti u redu,,, sve je u redu…Jer ovaj osećaj i pripada malom detetu koje je preplavljeno strašnim velikim svetom u kome se izgubilo…. Moj pogled koji vidi, prepoznaje, razume, prihvata, je ono spasonosno uže koje će je povući gore… jer važno je da pogleda gore i poveruje ..I kad vidi gde je može i da izabere da ostane ili da se pomeri… da prihvati pruženu ruku. U konfuziji u koju nas strah ubaci potrebni su putokazi. Ali ništa ne radim umesto nje. Snaga i vera se moraju u njoj probuditi. I najmanji osećaj da ima izbor je ono zrno koje možemo oživljavati, jačati dok ne postane snaga..

I u ovom ljudskom kontaktu dešava se nešto što je veće od nas, čemu se obe prepuštamo da nas vodi. Tu se neminovno ulazi u dimenziju duhovnosti, jer treba priznati da smo deo Celine, i pustiti svu kontrolu..jer Život nam je dat, dešava se i mi ga možemo samo prigrliti uz sve rizike koje nosi, i svu lepotu..I tek tada, puštajući sve, odustajemo i od svih barijera, i granica koje smo podigli da nas štite, možemo se povezati sa drugim i otvoriti srce da primimo, i da damo…Čak iako mali strah još uvek postoji..Uprkos strahu..Jer ono što dobijemo je neuporedivo veće..

Nećemo negirati strah..On je prisutan od Početka, i sastavni je deo konstitucije čoveka. Ima svoje mesto i funkciju.. Ali ne moramo odabrati da živimo strah.. Možemo prepoznati sve druge sastojke od kojih smo sačinjeni i oživeti ih.



error: Sadržaj je zaštićen!!