17 јан Hajde da se izujemo i hodamo bosi

Stopala su jedini horizontalan organ u odnosu na ostale delove tela koji čine naš lokomotorni aparat. I tako, malo parče umreženo spletom mišića, nerava, kostiju i tetiva, diktira stabilnost i uspravljenost celog tela.

Dužina stopala od 20 cm održava snagu odraslog čoveka teškog 120 kg, koji razmišlja o udobnoj, elegantnoj kožnoj cipeli koja treba da bude lepa, ali ne sme nigde da žulja. Misli nas ne vode u pravcu kako stopalo izdržava toliki teret, treba li mu pomoći, ima li smisla dopuniti mu izdržljivost dodatnim pomagalima.

Ulošci za stopala olakšavaju nam gaz i oslonac, ali ne 100 posto i ne svima. Korektori, takodje. Neke cipele su udobnije od drugih, ali i one vremenom postaju neugodne za duže hodanje.

Tople kupke sa eterčinim uljima ili sodom bikarbonom često odnose dugotrajni umor i nakupljenu toplotu umornih tabana. Ali, svaki umor, teskoba i bol nestaju kada izujemo cipelu, a stopalo poput lepeze oseti popuštanje svih utega kojim je tokom dana bilo pritegnuto.

U trenucima odmora u mašti prizivamo mekani tepih od zelene trave, osećajući mekoću i milinu po tabanima. Zašto uopšte hodamo obuveni? Razumljivo, jer smo u krajevima gde zima i kiša teraju na gumene, nepropustljive i tople čizme. Ali u Africi, Indoneziji, Australiji ili Ekvadoru, ljudi hodaju bosi. Bez opterećenja.

Direktnim kontaktom sa Zemljom u konstantnoj su energetskoj razmeni informacija, svesnoj ili nesvesnoj, ali obostrano korisnoj.

Ljudsko stopalo je mreža energetskih puteva na kom započinju refleskološke zone svih organa duboko smeštenih u utrobi čoveka. Hodanjem ih aktivirmao i na indirektan način masiramo oživljavajući tako i najudaljeniji organ tela.

Ne zaboravimo da u direktnom kontaktu bosim stopalima preuzimamo naelektrisanje iz zemlje, prenoseći ga u svaku ćeliju kao reanimaciju. Prirodni elektricitet iz unutrašnjosti Planete animira naše strujno kolo, oživljvajući hemijske procese u telu bolje od svake moderne aparature. Na takav način telo postaje moćan generator snage, a u danima stresa akumulirana sila se preraspoređuje na mesta gde je iscurela.

Setimo se da su se nekada i naši stari lečili tako što bi kod raznih upala i bolova izuveni zatrpavali noge zemljom. Prepoznajući prirodu kao izvor zdravlja sa svim svojim carstvima, čovek kao ujedinjujuća sila doprinosi da se prirodni ciklusi obnavljaju i održavaju.

Ali, nekako danas uviđamo da su se stvari malko preokrenule, tako da pojedine karike biološkog lanca ne poštuju prirodnu hijerarhiju.

Čovek je tokom evolucije, prošavši etape različitih revolucionarnih otkrića, došao do gume i plastike. I tako se odsekao od prirode i njenih ciklusa. Prividno je život olakšan, dobili smo zonu komfora na uštrb zdravlja i povezanosti sa prirodnim zakonima.

Plastični đon na cipeli presekao je svaku cirkulaciju i vezu Čoveka i prirode.

Umesto da primimo svo ono prirodno zemljino naelektrisanje, svodimo se na cirkulaciju od stopala do glave i veštackog negativnog naelektrisanja iz okolnih mreža i trafoa koji nam čine zivot “lakšim”.

Pa bar da smo bosi, da pošaljemo sve te negativne čestice u jezgro, nego i guma i plastika, i veštačka krzna, i sintetičke čarape, i najlon hulahopke…

Nekada se znalo ko nosi kožnu cipelu, a ko opanak. Ko svilenu čarapu, a ko od sirove vune, ali je sve bilo prirodno, rukom izrađeno. Deca su razdragano trčala bosa po prašanjavim ulicama. Po kući se šetalo bosih nogu ili u debelim čarapama. Nije bilo toliko ravnih stopala, ni čukljeva, ni hladnih nogu. Stopalo se slobodno gizdalo prateći ritam kukova i karlice bez stega i okova nametnutih vrednosti.Gazilo se punim osloncem i jačalo samopouzdanje sigurnim i čvrstim korakom. Jer je svaka druga nepravilnost u hodu lakše primećivana i na vreme ispravljana savetom da je lek u hodanju bosih nogu.

Prst i peta, prst i peta.. Kontaktom sa peskom ili svežom travom, stopalo dobija osećaj prijatne masaže, a usput ojačava mišiće koji se prilagođavaju novom terenu.

U praksi sam od pacijenta čula da mnogi ne vole da hodaju bosi, čak se i plaše. U more uvek ulaze u plastičnim sandalama, a i po plaži izbegavaju zbog, kažu, vrućeg peska. A slobodni radikali upaljenih stopala jednom zdravom šsetnjom bi bili neutralisani bez potrebe da unosimo antiinflamatorne lekove.

Možda naši preci nisu poznavali hemiju, fiziku, modernu medicinu, ali su poznavali zakone prirode i sa njom više bili povezani. Deca su po rođenju učena da hodaju bosa, padaju i samostalno se podižu, stičući tako jako telo i jos jači duh.

A mi bi za primer mogli da sebi damo odušak i po kući odmaramo noge, lišavajaći se papuča, klompi i patofni. Sa debelim čarapama bosi po parketu, pločicama ili patosu, u dnevnom plesu osetimo svoje telo kako se drugacije kreće kada su stopala slobodna. Videćete da je osećaj vredan menjanja navika, a stopala ce vam reci: HVALA!

A deca, ona ionako vole da hodaju bosa. Nemojte ih sputavati i terati na cipele kada su ima ravna stopala ili pomalo kriva na jednu ili drugu stranu. Kroz igru i trčanje, stopala će naći svoj put da se iskoriguju – roditeljima je potrebno da tada sačuvaju živce, a najbolji lek je da im se pridruže u igri bosih nogu.