Čovekov organizam je najsloženiji biofizički sistem koji kao takav razmenjuje energiju i masu sa okolinom na način kojim obezbeđuje opstanak, ali je i dispativan jer troši energiju. U samom telu proteini, ćelijske membrane, kao i sve druge biostrukture su električni dipoli jer imaju asimetrčine raspodele naelektrisanja. Intracelularna i ekstaracelularna tečnost su elektroliti sa relativno velikom koncentracijom jona. U okviru tela su neprestano aktivne električne struje koje migriraju iz ćelije u ćeliju. Nervni impulsi su električne prirode, a neuronske mreže su svojevrsna električna kola. U okviru našeg tela su konstanti procesi emisije i apsorpcije zračenja usled kretanja i oscilacija naelektrisanja i dipola.
Sve energo terapije u svim konvencionalnim i komplementarnim terapijama su transkutane terapije jer svaka elektormagnetna energija ulazi u telo kroz dermis. Energoterapijama se uvek deluje na određene segmente dermisa tj. na dermatome ili akupunkturne tačke. Po morfogenetsko-singularnoj teoriji, akupunkturne tačke a to znaci i TA dermatomi potiču od organizacionih centara u morfogenezi.
Meridijani i akupunkturne tačke su prenosnici informacija između različitih fizioloskih sistema i podsistema u organizmu i to preko mreže organizacionih centara. Pretpostavlja se da ta mreža opstaje i zadržava svoje regulacione funkcije i nakon embriogeneze i to kroz međućelijsku komunikaciju.
U svim terapijskim procedurama alternativne i konvencionalne medicine, zasnovanim na transkutanoj stimulaciji, izvesno je da se pobuđuju nervni impulsi u nervnim završecima u dermisu.
Za pobuđivanje ovih impulsa dovoljan je i nežan dodir, čak i promena temperature tela kada se na nju stavi hladan ili topao kamen. Svako spoljno delovanje na ljudsko telo stimuliše nervne završetke u dermisu i tako aktivira kortikalne centre. Svaka terapija koja je zasnovana na eksternoj stimulaciji, ispoljava trojako delovanje:
- lokalno – na relativno male agregate ćelija
- regionalno – na pojedine somatske strukture
- globalno – na telo kao celinu
Sve transkutane terpije (akupunktura, refleksologija, su jok) realizuju se eksternom stimulacijom određenih segemenata kože (TAdermatoma), koji se prenose ka integrativnim centrima centralnog nervnog sistema i vegetativnog sistema, čime se stimuliše njgova reakcija, koja rezultira blokadom bola (analgetski efekat) ili regulacijom nekih ili svih funkcionalnih poremećaja.
Koncept Hedovih zona je na delimično verfikovanoj pretpstavci da je svaki organ neurološki povezan sa nekim dermatomom. U skladu sa ovim pretpostavlja se da svaki organ ima svoju projekciju na koži, pa se bol organa projektuje kao bol na korespodentnom dermatomu-fenomen projektovanog bola. To je posledica činjenice i da organ i korespodentni dermatom potiču od istog zametnog listica, pa u procesu embriogeneze ostaju povezani sa istim neurotomom u kičmenoj moždini.
Drugim rečima, struktura nervnog sistema je takva da se jedna ili više internih somatskih struktura i određenji kožni segmenti (TA dermatomi) zajedno nervno servisiraju nervima koji su povezani sa istim neurotonima kičmene moždine.
Zbog toga eksterna stimulacija kožnog segmenta prouzrokuje funkcionalnu refleksnu reakciju s njom povezanim internih struktura. Ona se nervnim putevima prenosi na spinalni, supraspinalni pa i na centralni nivo, što dovodi do toga da externa stimulacija nekog TA dermatoma provocira regionalnu i opštu reakciju koje obuhvaraju različite integrativne centre nervnog sistema, uključujući i centre za bol. Svi organi su neurološki povezani sa korespodentnim dermatomima, tj. inervisani su preko istog neurotoma kičmene moždine.
Viseceralna neuralna funkcionalna veza koja prouzrokuje fenomen projektovanog bola, uspostavlja se još u ranoj fazi embriogeneze. Svaka Hedova zona, njen korespodentni organ i nervi koji ih povezuju sa neurotomom koji ih inerviše, čine funkcionalnu celinu – VISCERALNO SOMATSKI LUK.
Prenos stimulacije odvija se u nekoliko faza.
U prvoj fazi aktiviraju se nervni impulsi u nervnim završecima (receptprima) nekog aferentnog neurona, što se dešava kao posledica transformacije energije stimulacije (mehančike, električne, hemijske).
Dalji transfer ovako kreiranog nervnog impulsa do integratvinih centara odvija se nervnom putanjom koji se u jednostavnijim slučajevima sastoji od tri neurona. Prvi neuron prenosi nervni impuls od stimulisanog TAdermatoma do kičmene moždine, drugi do talamusa, a treći neuron dovodi impuls u kortkes.
Međutim, najčešće prvi neuron vodi impuls do nekog od spinalnih gangliona, a odtale ga kičmenoj moždini prenosi neki interneuron. Funkcija nervnog sistema nije samo da registruje i prenese eksternu stimulaciju ,nego i da prenese odgovor na nju, što čini preko efrenetnih neutrona i efektora. Ova funkcija kao i prethodna, realizuje kako stimulacije, tako i odgovor integrativnih centara nervnog sistema na tu promenu. Organizam se sam leči!
