Šta bi bilo kada ruka ne bi radila 5 minuta?

Većina nas živi po automatizmu, bez razmišljanja da li nam srce ispravno kuca, imamo li dovoljno kiseonika u ćelijama, da li je nervni impuls prošao sa dovoljno snage.

Naše telo funkcioniše po preciznoj shemi upisanoj u našoj genetskoj mreži podataka bez zastoja i odlaganja.

Koliko smo danas puta udahnuli? Nećemo sigurno brojati svaki udah i izdah, nećemo se ni zadržavati na procesu varenja posle dobrog obroka, ali može se desiti da vas zasvrbi nos, pa ćete posegnuti za maramicom, ili salvetom skidajući tragove poslepodnevnog ručka.

Ruka po automatizmu poseže za maramicom, dodiruje nos, po završenom poslu vraća se na sto – uzimate čašu vode, palite cigaretu, rukujete se, oblačite kaput, pridržavate vrata pri izlasku iz restorana. U autobusu se držite jako rukom za šipku, potrebna je snaga da zadržite ravnotežu u krivini, ili možda upravljate kolima na autoputu uživajući u osećaju slobode i samopouzdanja.

Ruke su tu da obavljaju funkcije, kucaju na tastaturi, počešu vrat, promešaju vreo čaj, umiju za dobro jutro, operu fleku na košulji, opeglaju veš, izrežu precvetale ruže, nacrtaju srce za laku noć, pomiluju voljeno biće.

Ruke prosto lete, ni ne vidimo ih. Tek kad poželimo da se utišamo posegnemo da istrazimo značaj “mudri” – tada smeštamo prste u položaj koji bi nam doneo olakšanje ili prečicu do duhovnog cilja.

U nevolji smo radi da postavimo dlanove ispred grudi i pomolimo se za boljitak, tu i tamo katkada i za zahvalnost. Nismo svesni koliko ruke obavljaju za nas, sve dok nas bolom ne opomenu.

Prosjak je svojom rukom zamolio milostinju, gitarista oplemenio duše slušalaca, pekar nahranio polovinu grada, hirurg operisao, matičar venčao, maser opustio.

A šta bi bilo da ruka ne radi 5 minuta?

Mimo panike, zamislite situaciju u kojoj ne možete sebe da opslužite u toaletu, obučete veš, skuvate svoj omiljeni napitak, prelistate štampu ili instagram. Ne možete ni da pozovete telefonom nikoga jer ruka ne radi.

Bespomoćno i mlitavo, u nemogućnosti da preuzme odgovornosti i obavi funkciju koju želimo.

Prsten je spao, nokti skraćeni, koža suva i ispucala. Frizuru koju bi hteli da popravite, moraćete drugom rukom koliko je to moguće. Pertle na cipelama zavezaće vam neko od ukućana. A i jaknu obući i zakopčati jer sa jednom rukom ne možete.

A sve ste do pre par trenutaka mogli. Niste razmišljali o tako bizarnoj stvari jer se to uvek događa nekom drugom. Do trenutka kada shavtite da vam je ruka na trenutak utrnula pa je zaista nemoguće da bilo šta uhvatite ili dotaknete.

A nekom je trenutak pretočen u vecnost. Tada je ovaj naš svakodnevni podrazumevajući život prebačen na drugu frekvenciju u kojoj dan duže traje, a ružan san ne prestaje. Mislimo o sebi, vrednujmo život, imajmo dovoljno vremena da dublje posmatarmo svoje navike, i na vreme otkrijmo gde grešimo. Preventiva je najbolja terapija. Zabavite ruke veštinama koje volite, osnažite ih, negujte ih, trebaće vam i kad ostarite.

Tekst posvećen mojoj drugarici – najboljem Shiatsu terapeutu koja je u fazi dugog oporavka nakon šloga.



error: Sadržaj je zaštićen!!