15 феб Pustinja – praznina ili čistina?

Dodirujem nogama pesak i prepoznajem kaleidoskop u mislima. Ređaju se slike udaljenih karavana, razjarene žege, peska u zubima, ispucalih usana, žilavih poderanih stopala koje čelična volja nemilosrdno vuče ne misleći na sutra. U pitanju je trenutak koji postaje bezvremen.

Čovek pustinje vlada vremenom, poznaje njegove cikluse i zna kada je došlo vreme za prave odluke. Snaga misli ne troši se uzalud jer je u pustinji sve ogoljeno. I prljave misli odjekuju u ogledalu duše.

Nadaleko se čuje jek izmrcvarenog nomada koji će radije završiti u pesku nego odbačen kod kuće. U pustinji si prepušten sebi i Bogu. I u tom dijalogu istina dobija oblik nejlepše mandale koju čovek može da istka ispovedajući svoju istinu. Svako zrno peska utiskuje svoju istoriju u pore beduina, pojačavajući njegovu mudrost. Šta je čovek u odnosu na Boga i Prirodu?

Pokušaj da zamisliš sebe u pustinji, samog bez igde ikog, bez orijentacije kuda da kreneš, bez mogućnosti da nekog zoveš, nema nikoga da te čuje. Samo odjek tvog krika koji užasnuto posmatra dine koje se ujednačeno šepure sa svih strana. Nadmudrile su te! A mislili smo da smo gospodari svega.

Svaki korak napred, otežano vraća unazad. Da li stvarno idem napred ili me pesak vraća? Noge se uvlače unutra kao u živo blato i iskorak je poput tega koji vuče nazad. Panično odbrojavam korake u nadi da sam odmakao u pravom smeru. Ali nema putokaza. Ni google mapa. Ovde si prepušten Sebi.

Možeš da razmisljaš naglas ili u sebi, isto je. Pustinja ti nudi priliku da se čuješ. Možda po prvi put iskreno i istinski. Bez foliranja, ovde nema mesta ni vremena za koketiranje. Ko si i šta želiš? Koji ti je cilj, kakve su ti namere? Za čije dobro živiš i radiš? Čemu se nadaš?

Pustinja ti daje dovoljno vremena da pronađes odgovor, ne zamara te suvišnim detaljima. Daje ti prostranstvo, da raširiš veo misli i dozvoliš da ti istina dođe u ritmu pustinjskih vetrova. Kao lahor, uvid se uvlači u nozdrve otvarajući portal astrala navodeći na preispitivanje.

Kako je moguće da već poznajem ovo mesto? Mirisi u pustinji vode me kroz nepoznate predele i u trenutku prepoznajem svoje pleme. Oni mirišu na kardamom i šafran, i plešu ritmom talambasa i darbuke. Raduju se životu izvorno za iskustva koja prolaze. U meditaciji uznose darove života Bogu bez ostatka, ne štedeći ni jedan trenutak svoje goltinje.

Među njima prepoznajem sebe utisnutog u šaru pustinjske oaze, ne želeći da se lepota ove radosti rasprši i nestane. Stopala mi bride od siline umetnutih praslika, praveći useknuća posebnih događaja.

Ovde sam već bio i to kroz više života. Ne postoji drugo objašnjenje, jer stopala ne lažu. Spirale vibriraju najjačom snagom, otkrivajući identitet mesta i u njemu jasno vidim svoj odraz kroz vekove. Još malo muzike i večnost je upisala moje tragove u pore pustinje ostavljajući neizbrisivim moj boravak.

Moje mesto je u zrncu peska koje čuva istoriju ciklusa života.