Setimo se zime, škriputavog snega i obaveznog padanja na leđa! Pa onda brže boljeg ustajanja da pogledamo kakvu smo sliku ostavili u snegu. Ako nije dobra, padali bismo nebrojeno puta i dolazili kući mokrih nogu i odeće, maštajući da sneg potraje.
Na moru, u pesku tragovi stopa, detaljno su pokazivali pravac u kom bi se kretali. Dokonom posmatraču za oko bi zapalo da li je trag muškog ili ženskog roda? Da li je teška ili lagana osoba koja je prošla ovim putem? Šta je sve upisano u tom otisku?
Pomišljamo, zrna peska na gomili su tek gizdava površina koja se prilagođava teretu čoveka sa svim njegovim potisnutim čeznjama. A svako to malo zrno je deo istorije Univerzuma koje u sebi čuva zapis svih ciklusa. ČOVEK, superiorno neobuzdan svojim egom, korača i nesvesno kinji toplotu i vlažnost peska koji mu nemilice škripucka među prstima. Kako može pesak da poseduje bilo kakvu informaciju? I ako je ima, kako bih je čuo?
To što nemamo sva čula dovoljno razvijena ne znači da stvari oko i u nama ne postoje. Dugotrajnom i vođenom meditativnom praksom moguće je izoštriti svoja čula i život osetiti u drugim dimenzijama.
Prepoznavanje svojih osobina ne treba ostaviti za neko dalje buduće vreme. Ono je sada – danas i istovremeno zauvek.
U tišini svoga uma, u početku, buka narušava započetu akciju samospoznaje. Raznorazne misli kao roj pomahnitalih mušica pokušaće da nam odvrate pažnju sa fokusa. Svaka misao, želja, emocija ostavlja trag u našem telu kao na hardveru složenog kompjutera.
Ljudi će nas pamtiti po našim (ne)delima. Ali šta stvarno ostavljamo iza sebe za Sebe? Da li vam je to važno? Ili smatrate da se sve završava sa poslednjim izdahom?
Zrno peska je sfera koja je ispratila različite događaje na ovoj planeti i kao ogledalo reflektuje informacije na okolinu. Osluškivanje svojih misli posle kratkotrajne bure može nas dovesti do spoznaje sopstvenog identiteta.
Šta su zaista moji prioriteti i koja je svrha svega što radim? U kom pravcu idem i da li je to zaista ono što me čini srećnim? Umem li da odgovorim na ova pitanja.
Udahom možemo da damo sebi slobodu trenutka proširivši ga u neograničeno vreme trajanja. Apneom dodirujemo sfere manifestacija. Ali, oslobođenje tereta dolazi sa osvešćenim izdahom. On trpi naše toksine i otpušta zaostale, neprepoznate akcije.
Ne štedite da sa izdahom izbacite sve emocionalne otrove. Svesnom akcijom oslobađamo se onoga što nam ne pripada.
Nalepili smo na sebe bespotrebno otrove, nesvesni da nas to usporava i razboljeva. Nije otrov samo hrana koju jedemo, pa ni ovaj lošs vazduh koji dišemo, pa ni voda koja nije ista kao nekad. Otrovne su misli koje gajimo i emocije koje umnožavamo, ne znajući kako da ih se otarasimo. One su gusti talog koji zagušuje ratio (razum) i tera u bolest i smrt.
Prihvatanjem svojih slabosti i njihovom transformacijom u željenu formu dokazujemo da smo dostojni izbora da budemo ovde i sada. Potreban je trud, volja i vera. Energetska hjerarhija će se za sve dalje pobrinuti, ali ako ne stojite iza svojih misli, reči i akcija, ne mogu vas pronaći.
Vaš identitet je trag koji se oseća, čita i prepoznaje na nivou ne samo fizičkog tela već i preko etra i potke, do najsputpilnijih energetskih planova. U jednoj takvoj meditaciji, u tišini, na obali mora, pažljivi slušalac može čuti istoriju ciklusa Planete od jednog malog zrna peska. I u nemom razgovoru razmeniti emocije zahvlanosti i transparetnosti kroz buduće vekove.
U sferi peska zadržaće se trag svesnog čoveka koji se probudio i proširio toliko da može da zagrli ceo Univerzum i uđe u pore minijaturnog zrnca istovremeno. Kao efektni bumerang, probuđeni čovek osetiće lakoću postojanja osvešćenim i podeljenim trenutkom života sa celom Kreacijom. Svestan Čovek kao takav traje Zauvek.
