Svako od nas se rađa sa određenim potencijalima ili talentima. Neko ih prepozna još u ranom detinjstvu, neko u poznim godinama. Ali, ako pogledamo ljudsko telo kao savršeni mehanizam, otkrićemo da na jednostavne načine možemo napraviti čuda.
Svi znamo kako škilji sijalica od 40 vati. I nije nam prijatno kad uđemo u sobu sa takvim osvetljenjem. Hteli bismo da pojačamo svetlo. Ali naša sijalica ima samo potencijal od 40 vati! Ako kupimo drugu sijalicu sa većom snagom, dobijamo osveteljenje koje nam odgovara.
Koliko vati ima naše telo i da li ono može da svetli? Kako bi bilo da uključimo unutrašnji laser i osvetlimo prostore u telu? Neke stvari ne poznajemo ali bismo ih rado opisali samo kada bismo mogli da ih vidimo. Kada zatvorimo oči i opustimo telo, prvo što umirujemo je naše disanje. I tako odmerenim dahom, svojom pažnjom pokušavamo da proniknemo u unutrašnjost tela.
Zamislimo svoje telo kao sijalicu koja ovog trenutka škilji jačinom od 20 vati. A bili smo sigurni da nam je snaga veća. Bar 40 vati. I tako bi voleli da pojačamo to svoje osvetljenje, svoju snagu. Naše telo je jedno veliko strujno kolo u kojem se stalno odvijaju električni procesi. Sve naše funkcije tako funkcionišu. Ako naučimo da pozicioniramo svoje telo, možemo od njega napraviti veliki generator u kom ćemo akumulirati našu snagu i vitalnu silu – PRANU – SVETLOSNU ENERGIJU.
Postavljanjem u poseban klečeći položaj, nožnih palčeva spojenih, pesnica skupljenih, jezikom postavljenim na nepce, zatvaramo strujno kolo, ne dozvolivši da snaga bilo gde curi.
Kao kod novog akumulatora. Posebnom tehnikom disanja, punimo svoje telo kiseonikom i osvetljavamo ćelije u telu dajući im novo svetlo i snagu. Zadržavanjem daha od nekoliko sekundi, elektriziramo vezivnu opnu svih organa, koja pod visokim naponom šalje brze impulse u najudaljenije delove tela.
Odjednom celo telo pocinje da iskričavo svetli i obasjava i najmračije uglove. Svi živi organizmi su bioelektricni sistemi, jedna od najvažnijih funkcija je prenos bioelektričnog impulsa iz nerava u mišiće. Neuron je ćelija u kojoj se unutar nje stvara akcioni potencijal ili AP koji se deponuju na depolarizaciju ćelije, putem Na, K, napona zavisnih kanala prisutnih na membrani neurona. Depolarizacija teče kroz izbočenje tela neurona, koja se naziva Akson i regeneriše se od kanala zavisno od napona koji su prisutni u prostoru od mielinskog sloja zvanog Ranvier čvorovi. Ova regeneracija se javlja da bi se izbeglo eksponencijalno propadanje AP. Kada impuls stigne na pre-sinaptički terminal aksona, dolazi do oslobađanja vezikula neurotransmitera i Neuralni impuls se transformiše iz električnog u hemijski. Kada neurotransmiter uđe u kontakt sa receptorima post-sinaptičkog terminala, ponovo dolazi do transformacije iz električnog u hemijski. Jedan od neurotransmitera, posrednik parasimpatičkog sistema je acetilholin ili Ach. Kada Ach stigne u sinaptički prostor, jedan enzim, nazvan Acetilholinesteraza, deli molekul acetilholina u acetat-jon i Holin-jon i izbegava preopterećenje i zasićenost post-sinaptičkih receptora. Neuroni su ćelije koje se električno napajaju, a u srcu postoje i druge vrste ovih ćelija koje se nazivaju samopobuđujuce ćelije, lokalizovane u seno / atrijalnom čvoru ili Keith i Flack čvoru i u atrio / ventrikularnom čvoru. Te ćelije se nazivaju ćelijama pejsmejkera i prenose depolarizaciju na sva tkiva miokarda
Više nismo sijalica ni od 20, ni od 40 vati. Svetlimo 60! I dobijamo neku novu snagu, neku novu lakoću.
Vežbe disanja sa zadržanim dahom su način samokontrole, ali i samoisceljenja. Eksperimentom sa sijalicom dokazali smo da energija postoji iako je ne vidimo. Nakon odrađenog treninga SN posle 12 dana, naši polaznici su bacali sijalicu na beton sa idejom da je ne razbiju. Veštinom zadržanog daha i unutrašnje kontrole, sijalica bi bila napunjena energijom koja joj ne dozvoljva da se razbije.
Ali i sa određenim treningom energiju treba da oslobodimo iz sijalice dozvolivši joj da se razbije. Eksperiment je pokazatelj da je život polarizovan i da naspram svetla imamo tamu, jin je nasparam janga, duh naspram materije, pozitivno kontra negativnom. Ali jedno bez drugog ne mogu da postoje i u međusobnom su podržavanju.
Aktivnim vežbanjem sa preciznim pokretima i uz vežbe zadržanog daha moguće da u svoje telo unesemo svetlo koje leči. To svako može ko se odluči na put svetlosnog disanja. Podignut potencijal ćelija na ovakav način privući će u naš život neke nove ljude, neke nove okolnosti, a mi ćemo na život gledati sa jednim drugim pogledom.
