PROJEKAT ZA SPORT

Sport je danas sastavni deo života svakog pojedinca. Neko njemu pristupa iz ljubavi, neko zbog zdravlja, neko zbog interesa. Šta je ono što nas motiviše da se uključimo u sport? Osećaj lakoće pokretljivosti zglobova, snaga u telu, dobro raspoloženje, bistar, jasan pogled, bolja pažnja i koncentracija, veće samopouzdanje, jači imunitet, opšta vitalnost. Stoga sport treba gledati kao neophodnu granu individualnog razvoja svakoga od nas kroz prizmu medicinskog, socijalnog, ekonomskog, psihološkog aspekta.

MENS SANA IN CORPORE SANO

Odavnina su stari narodi i čitave civilizacije znale da je za opstanak i snagu jedne države neophodna jaka i zdrava vojska. Čak je i nacionalni identitet država prepoznavan kroz vojne snage, njihovu disciplinovanost, izdržljivost, takmičarski duh, a onda naravno i borbeni duh koji je motivisao na borbu “do kraja”.

Pored brige o kvalitetu hrane, najviše vremena posvećivano je istrajnim napornim treninzima, kako bi se postigli nadmoćni efekti.

Kroz istoriju smo upoznati sa snagom Rimljana, starih Grka, Spartanaca, pa nadalje kroz vekove sa drugim civilizacijama koje su kroz zdravu vojsku i naciju sticale superiorniji položaj u svetu. Važno je navesti da je svaka sportska disciplina vremenom upisana kao posebna veština svojom jasnom strukturom i preciznim znalačkim vodjstvom profesionalnih učitelja i trenera.

Da bi neka priča zadobila svoje mesto u društvu, neophodno je da ima svog Kreatora i idejnog tvorca koji će svojom sistematizacijom da navede jasne korake do savršenog uspeha date discipline. Uz jasnu strukturu i profesionalni tim, postavljanje ciljeva je korak koji treba da motiviše učesnike, pa je tako odgovornost, entuzijazam, kreativnost i istrajnost – emocionalni sklop koji jedan Tvorac treba da poseduje da bi sportska disciplina bila lako i brzo prihvaćena!

Za postizanje savršenih rezultata potrebno je osvrnuti se na nekoliko važnih činjenica:

1. Prepoznavanje ZNAČAJA FUNKCIJE DISANJA kao osnovne vitalne funkcije koja sa posebnim tehnikama moze dovesti do podizanja opšteg kapaciteta zdravlja, a u sportu do veće izdržljivosti i samim tim boljim rezultatima;
2. Izbalansiran UM I TELO tehnikama relaksacije u cilju postizanja maksimalnih rezultata na obostrano zadovoljstvo takmičara i publike;
3. Upotreba prirodnih INTEGRATORA koji podstiču telo na procese samolečenja uz neophodnu dodatnu suplementaciju za podizanje opšte kondicije i skraćen period oporavka nakon povreda ili bolesti;
4. Boravak u prirodi – mesta u kojima se treninzi sprovode treba da budu udaljeni od gradova, zagadjenog vazduha, elektromagnetnog zračenja, itd.

VEŽBE DISANJA

Kiseonik je svuda oko nas. Mi udišemo ovaj gas sve vreme čitavog života i tako obezbeđujemo svim našim ćelijama i organima – energiju. Zajedno sa šećerom – glukozom i mineralima, kiseonik daje energiju našim ćelijama. Pri većem fizičkom naprezanju, na primer kada trčimo – mišići troše više energije, pa je zato našem telu potrebno i više kiseonika. Zbog toga se i disanje i rad srca ubrzavaju.

Čovek je stvoren da se kreće. U detinjstvu kretanje je od presudnog značaja za pravilan razvoj dece. Nova otkrića svedoče da se sa kretanjem u našem telu dešava nešto čudesno – dolazi do podmlađivanja. Tokom bržeg hodanja, na primer, posle 15 minuta ovakvog kretanja mišićne ćelije zbog svog rada i veće potrošnje kiseonika – počinju da stvaraju jedan protein koji dospeva u krvotok. Nošen cirkulacijom ovaj protein zajedno sa većom količinom kiseonika dospeva u naš mozak i tada se dešava nešto čudesno – nastaju novi krvni sudovi i nove nervne ćelije – obnavlja se naš najvažniji organ za život. Zaključak je jasan – fizička aktivnost u prirodi, napolju, na otvorenom prostoru, daleko od gradskog vazduha – obnavlja i osvežava naš centralni nervni sistem.

Samo treba da ta aktivnost traje duže, ne samo tih 15 minuta i mora da se odigrava napolju, nikako u zatvorenom prostoru ma kako bio dobro provetren. Lagana šetnja neće dovesti do željenog cilja. Potrebna je energičnija aktivnost, za početak brže hodanje a kasnije poseban program vežbi za podizanje opšte snage SATRIA NUSANTARA/NIPERTRI.

Udisanje kiseonika u hiperbaričnoj komori takođe deluje korisno na naše telo bilo kao preventiva ili kao terapija. Unutar komore je 100 procenata kiseonik i to pod većim pritiskom od uobičajenog atmosferskog pritiska. U takvim uslovima – kiseonik se rastvara u našoj krvi i tako puno lakše dolazi do svih organa i ćelija.

Mnogi sportisti odavno su počeli da koriste hiperbarične komore sa kiseonikom pre održavanja svojih napornih utakmica i posle treninga da bi se kvalitetnije odmorili.

Tretman udisanja stoprocentnog kiseonika pod većim atmosferskim pritiskom u hiperbaričnoj komori deluje blagotvorno i na naše srce kao i kod rana koje teško zarastaju – posle povreda ili posle hirurških intervencija.

Svoje blagotvorno dejstvo kiseonik ispoljava i kada se koristi iz velike boce. Tada se kiseonik meša sa okolnim vazduhom, a pre nego što dođe do usta ili nosa – prvo prolazi kroz posudu sa vodom da bi dobio potrebnu vlažnost. Udisanje kiseonika iz boce posebno se pokazalo korisnim kod bronhijalne astme, hroničnog bronhitisa, fibroze pluća, pa čak i kod karcinoma pluća. Svaka ambulanta ima bocu sa kiseonikom koja se kad zatreba odmah može upotrebiti. Posebno je važno da ljudi znaju da i sami mogu da poseduju bocu sa kiseonikom za svoju terapiju jer je kiseonik i zvanično registrovan kao lek. Iako je pritisak u boci 150 puta veći od spoljšnjeg atmosferskog pritiska – nema razloga za zabrinutost – čelična boca je dovoljno jaka da sve to izdrži.

Svi znamo da šećer – glukoza daje našim ćelijama energiju. Ali da bi ćelija izvukla energiju iz šećera – potreban je i kiseonik kao i minerali. Glukozu i minerale unosimo u naš organizam kroz ishranu, a kiseonik – disanjem. Ovaj životno važan proces odigrava se u ćelijskim organelama – mitohondrijama koje sa pravom možemo da nazovemo ćelijskim elektranama.

Ali, šta se dešava ako iz nekog razloga do nekih ćelija ne dolazi dovoljno kiseonika? Logično bi bilo da očekujemo da će te ćelije odumreti. I to se najčešće i dešava. Ali, osnovna osobina svih živih bića je – borba za život. I to važi i za sve naše ćelije. One će pokušati da prežive čak i sa manje kiseonika nego što im je potrebno ili čak i bez kiseonika. Tada neke ćelije prelaze na primitivan i neefikasan način dolaženja do energije – fermentacijom glukoze. Na ovaj način, bez kiseonika, ćelija dobija tek dvadeseti deo ili samo 5 procenata energije koju glukoza nudi. Veliki je problem što ovakav način dolaženja do energije ćeliju čini malignom i to je početak karcinoma kao ozbiljne dijagnoze. Tada na scenu stupa naš imunitet i naše ćelije ubice, makrofage, koje treba brzo i efikasno da prepoznaju maligne ćelije i unište ih.

Ovakav scenario dešavanja je nešto što se odigrava svakog trenutka u našem telu a da mi toga nismo ni svesni. Svakodnevno naš imunitet odnosi pobedu ne samo u borbi protiv bakterija, već i boreći se protiv naših sopstvenih ćelija koje se transformišu u loše ćelije. U toj borbi smo mi, ljudi, pobednici a da to i ne primećujemo. Mi se smejemo, volimo, pričamo, trčimo, radimo, spavamo, pišemo, plačemo, brinemo, plivamo, čitamo, putujemo, a sve vreme u nama se vodi naša životna bitka u kojoj mi odnosimo pobedu na ćelijskom nivou. I sve dok je tako – mi smo zdravi.

Ovo kratko podsećanje ima za cilj da vam predstavi u punom svetlu koliko je važna jedna tako obična stvar kao sto je disanje

Današnji čovjek uglavnom živi pod stresom i u jednom velikom grču. Taj grč se ne odnosi samo na grčenje mišića i tela te nedovoljno kiseonika, nego i na psihološki grč tj. naše misli, emocije i želje, od kojih sve počinje. To koči naše pune potencijale, kreativnost, izražavanje i prirođenu radost i poverenje životu. Putem običnog zadržavanja daha možemo osloboditi te grčeve i otvoriti se prema novom pogledu na svet i život.

Kada dišemo svesno, polagano i duboko primetićemo da nakon svakog udaha i izdaha dolazi do pauze i laganog zadržavanja daha. To zadržavanje daha je potpuno prirodni deo daha i procesa disanja (na sanskritu se naziva kumbhaka) ili svesna APNEA. Kroz istočnjacke tehnike disanja (pranayama) osvešćujemo taj proces i upravljamo dahom (udahom, izdahom i zadržavanjem daha) u raznim razmerama. Na taj način se postupno pripremamo za svesnije i dublje zadržavanje daha koje je prirodno za čoveka i koje ima brojne dobrobiti za zdravlje i um.

Prednosti zadržavanja daha

Kroz zadržavanje daha doživljava se jedan potpuni odmor koji ne uključuje samo potpuni prestanak kretanja vazduha i mišića, nego i svest svih kretanja i tendencija uma. Sve žurbe, teskobe, interesi, motivi, volja, želje i razne vrste emocija zaustavljaju se na trenutak. Tokom takve mirne pauze, iskusićemo savršenu mirnoću uma i tela, vrlo ugodan i blažen trenutak.

Praksa zadržavanja daha je izvrsna za um i velika pomoć u uvođenju jasnih misli i koncentracije. Ona omogućuje povećanje koncentracije uz bolje korišcenje fizičke i mentalne snage.

Naše telo stalno izbacuje nečistoće. Pranayama, a posebno svesno zadrzavanje daha, pomaže da se one iskorene iz tela. Zbog loših prehrambenih navika, emocionalnog stresa, smanjenje funkcije unutrasnjih organa i sl. proces pročišćavanja postaje neadekvatan. To rezultuje akumulacijom otpada i raznih bolesti u nekom obliku dok zadržani dah podstiče proces pročišćavanja i na taj način je velika pomoć u ostvarivanju najboljeg mogućeg zdravlja.

Prednost ovakvog disanja uključuje i podsticanje unutarnjeg ćelijskog disanja. Ono se događa u ćelijama kada nema novog kiseonika koji dolazi u pluća. To stvara posebno stanje u telu i podstiče snagu ćelija tako da one ubrzavaju svoje metaboličke aktivnosti kako bi održale ravnotežu. One postaju učinkovitije u korišcenju kiseonika i oslobađanju ugljen monoksida kao i drugih toksina.

Tokom zadržavanja daha povećan je protok krvi u mozak i podstice se bolji rad nervnog sistema.

Srce doživljava mir i ponovno se vraća u normalan ritam.

Praksa zadržavanja daha omogućuje zadržavanje prane (životne vitalne energije) a time i dugovečnosti. Akumulirana vitalna sila predstavlja svojevrsni moćni generator snage koji nas drži u prednsti u odnosu na druge tokom izloženosti jačim fizičkim naporima.

Zadržavanje daha čini da naša čula i mentalne sklonosti postanu izoštrenija, što dovodi do jače prisutnosti u akcijama. Potpuno smo u sadašnjem trenutku i spontano se pojavljuje osećaj lakoće, svežine, energije i mirnoće.

Zadržavanjem daha tako se otvaramo prema nekoj novoj svesnosti u kojoj nema žurbe, svakodnevnog stresa, briga i problema.

Podlogu za ovakvu vrstu treninga, možemo iskorisiti kroz istočnjacku terapijsku veštinu ”SATRIA NUSANTARA/NIPERTRAI”. Tehnikom zadržanog daha, učimo da pozicioniramo svoje telo u posebne položaje a potom aktivnim pokretima levim i desnim partijama radimo kombinovane vežbe.

Aktivacijom odredjenih regija podstičemo stimulaciju posebnih hormonalnih žlezda, pa stoga dobijamo nov benefit u korist zdravlja ,zavisno od fizičke regije koju aktiviramo. Ovaj program vežbanja je unikatan i moguć uz isključiv trening validnih majstora. S obzirom na brojne pozitivne terapijske efekte koje ovaj metod provocira u našem nervnom sistemu, (nove SINAPSE), neretko su primećeni ozbiljni pomaci u pojačanoj koncentraciji, boljoj orjentaciji u prostoru, većoj otpornost na virusne infekcije, izoštrenoj intuiciji i sl.

Program zadržanog daha traži redovan trening svesnog disanja sa jasnim ritmom udaha, svesnog zadržavanja daha i izdaha. Preporučuje se svakodnevni program u trajanju od 15 minuta pre i posle svakog treninga. Sa ovako naučenim usvojenim ritmom disanja kapaciteti se uvećavaju u ogromnom procentu u odnosu na predhodna iskustva.